Explore the vast range of titles available.

Истраживање улоге витешког идеала у обликовању савременог српског и светског романа заснива се на хипотези о пресудном значају идеала витештва у (само)разумевању модернистичке поетике. Теоретичари XIX и XX века углавном су наглашавали пародијску компоненту модерног романа, што се најбоље види у тумачењу Сервантесове пародије витештва. У чињеници да Сервантес пародира управо витешке идеале развијеног и позног средњег века већина тумача није видела више од стицаја књижевноисторијских и друштвеноисторијских околности. Улога витештва на почетку модерног романа може се сагледати у сасвим другачијем светлу уколико у роману XX века препознамо присуство витешких идеала којима се Сервантес, само делимично, подсмевао. Модернистички роман се, према нашем мишљењу, користио елементима витешке епохе да би формулисао сопствени поглед на свет. Повратак модернистичког романа витешком идеалу не може се објаснити историјским контекстом вековима удаљене епохе средњег века. У дисертацији се, уместо тога, истражује дубља веза модернистичког, па и модерног романа са витешким идеалом, веза која до сада није била примећена у критици.Корпус дисертације биран је према критеријумима вредносне и поетичке репрезентативности, премда се истовремено надовезује на савремене методолошке покушаје превредновања канона европске и светске књижевности. Појам светског романа се у овој дисертацији само номинално разликује од појма српског романа. Поглавља дисертације редом су посвећена репрезентативним српским и светским романима XX века: Дневнику о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског, Проклетој авлији (1954) Иве Андрића, трилогији Породични циркус (1965–1972) Данила Киша, Уликсу (1922) Џејмса Џојса, Чаробном брегу(1924) Томаса Мана и Мајстору и Маргарити (1940, обј. 1966) Михаила Булгакова. Анализе појединачних романа Црњанског, Андрића, Киша, Џојса, Мана и Булгакова дају смернице за целовито разумевање односа поменутих аутора према идеалу витештва.У дисертацији смо истражили недовољно познат однос Црњанског, Андрића и Киша према наслеђу развијеног и позног средњег века. Препознали смо сличности између суматраизма Црњанског, крсташког и донкихотског витештва. Испитали смо природу Андрићевог односа према трубадурској поезији, стварним и фиктивним витешким редовима, од витезова Светог духа, преко витезова Светог Јована, до Киркегорових витезова туге и резигнације. Истакли смо Кишов однос према поетици витешког романа (или витешке романсе), поготово повести о Тристану и Изолди. У корпусу светског романа успоставили смо паралелу између Џојсовог Уликса и средњовековних романси, које су Одисеја преображавале у лутајућег витеза.