Explore the vast range of titles available.

У основи ове дисертације налазимо поетичко испитивање феномена сна, односно,његову улогу и значај у српској књижевности XX века, односно, у два књижевно-историјскаконцепта – у авангарди и постмодернизму. Као основу за ово дијахронијско испитивањеузета су три књижевно-поетички значајна романа – „Дневник о Чарнојевићу“ МилошаЦрњанског, „Хазарски речник“ Милорада Павића и „Опсада цркве Св. Спаса“ ГоранаПетровића. Разматрају се психоаналитичка тумачења сна од Фројда, преко Јунга до Лакана,која ћемо применити приликом испитивања текстуализоване матрице снова у наведенимроманима, као и утицај психоаналитичких теорија на поетичка начела авангарде ипостмодерне. Пратиће се дијахронијски значај, утицај и деловање сна са позиције маргинена свет јаве, на центар. У „Дневнику о Чарнјевићу“ сан је описан у само једној епизоди,фрагменту овог романа, али ће се он рефлектовати на читав роман, тај онирички фрагментпостаје оса овог романа, његов семантичко-поетички центар, да би у Павићевом иПетровићевом роману сан постао самосталан онтолошки свет паралелан свету јаве, којидеконструишући свет јаве ре(де)конструише постмодернистичку визију света.Анализирајући снове из наведених романа Јунговом методом откривамо сневачеве садржајенесвесног, било индивидуалног или колективног несвесног, те процес индивидуације ликоваових романа, као и индивидуациони пут хазарског и српског народа. Снови ће, почев одконституисања посебног наративног ентитета до сопственог онтолошког света, довести допроблематизовања идентитета јунака почев од подвајања идентитета Рајића/Чарнојевићапреко удвајања идентитета принцезе Атех, Хазара, парова сневача, до конструисањасопствених идентитета кроз туђе снове (ловци снова и демонске личности), што ће сеодразити и на структуру романа, која постаје нелинеарна, фрагментарна, расута,децентрирана. Композициони концепти ових романа, суматраистички концепт, концептпризме, ониричког романа-лексикона, концепт лавиринта, клепсидре, реинкарнације доводесе у везу са природом сна и начинима текстуализације и тумачења/читања сна. Испитаће сеи статус истинитости ониричког диксурса, однос ониричке и стварносне истине, као идвоструко кодирање истине u романескном дискурсу – преко ониричког света и света јаве.Онирички дискурс у Црњансковом роману носилац је ониричке, поетске истине која је у компензаторном односу према стварносној истини, док је у Павићевом и Петровићевомроману ониричка истина приближава Хајдегеровом поимању истине, дата је илишифровано, или у фрагментима, и откривајући се истовремено се и скрива чимезакључујемо да нам онирички дискурс ових романа не говори истину као такву, већ намговори о истини, о нашој могућности откривања нечега што се даје у својој скривености.Историјска истина се у постмодерним романима кодира преко света јаве, она је дата каоплуралитет истина оХазарима, односно, као апокрифна историја Срба. Говорећи о односусна и идеологије, онирички дискурс Црњансковог романа тумачиће се као поетичкаидеологија, док ће се у Петровићевом и Павићевом роману анализирати историјскоидеолошки слој романа као и однос ониричког и идеолошког. Онирички дискурс носи у себии елементе фантастике, те ће се анализирати фантастичке димензије простора и времена,фантастичне јединке, утицај фантастике на наратолошке промене у дискурсу романа - на„логику“ писања и читања романа, на „искључивање“ аутора, на фокализацију, на начинеприповедања. Поред ониричке фантастике, овај дискурс у себи садржи и елементерелигијске и демонолошке фантастике. Анализирајући утопијске елементе ониричкихсветова наведених романа долазимо до закључка да Суматра и „Хазарски речник“ каороман-држава представљају својеврсне ониричке утопије док онирички свет Петровићевогромана задржава само неке црте утопије. Након анализе ониричког дискурса као посебнедискурзивне равни у романескном дискурсу, као и њен однос са равни јаве, дошло се доутврђивања основних одлика, начела и правила поетике снова, која ће само отворити новемогућности за књижевна истраживања феномена сна.