Explore the vast range of titles available.

Havingexploded on the margins of Europe, Chornobyl marked the end of the Soviet Unionand tied the era of postmodernism in Western Europe with nuclear consciousness.The Post-Chornobyl Library becomes a metaphor of a new Ukrainian literature of the 1990s,which emerges out of the Chornobyl nuclear trauma.

The study of architectural reconstruction and cultural heritage approaches in the former Yugoslavia encompasses multiple dimensions. This research is founded on an exploration of socio-political and professional complexities linked to preserving the region's architectural heritage. One aspect examines the rapid implementation of extensive infrastructural and social projects during the existence of the SFRY. These projects were pivotal for local and regional economic growth and aligned with the nation's post-World War II industrial development. Simultaneously, the study delves into the cultural and social aftermath of armed conflicts, shedding light on how conflicts influenced perceptions of heritage value and subsequently impacted heritage management in the past two decades of the 21st century. The author grounds this research in the socio-political and professional intricacies linked to the conservation of the region's architectural heritage. Furthermore, this analysis extends to understanding their implications on practice, revealing challenges tied to maintaining the authenticity and integrity of architectural reconstruction. The study also explores the educational aspects presented by these reconstructed monuments, encompassing their didactic value and the insights they provide into the broader context of cultural heritage. The ongoing relevance of these events underscores the universal nature of the theme. Monuments, existing through different epochs, have been subject to various political ideologies that shaped their destiny. Often, they lacked protective legal measures and were overshadowed by unheard professionals. These structures endure within an altered political, economic, and social landscape that followed their establishment and subsequent destruction. The modifications they've undergone and the perceptions of later generations towards these entities add a significant layer to the history of monumental preservation during their respective eras. Different approaches to cultural heritage, whether stemming from the distinct legacies of the former common state or from the distinct identities of nation-states, are also mirrored in their legislative frameworks. During this period, the legal framework underwent two transformations, guided by varying political ideologies. Following the dissolution of the SFRY, the protection of historical monuments underwent divergent paths in individual states. This temporal and spatial boundary, under examination for over half a century, continues to raise numerous inquiries. Moreover, this analysis delves into deciphering the legal implications for practice, unveiling the challenges entailed in preserving the authenticity and integrity of architectural reconstruction. The study also explores the educational facets of these reconstructed monuments, investigating their didactic value and the insights they offer within the broader context of cultural heritage. The former Yugoslavia featured a rich mix of ethnicities and cultures, creating a captivating and diverse landscape in terms of monument conservation history. While a thesis offers the chance to explore a wide-ranging topic across a broad array of materials, its scope demands clear boundaries. Therefore, this analysis delves into the theoretical and legal foundations of monument protection in the SFRY, and how they influence practical implementation, with a specific focus on Ottoman-era bridges within the region of Bosnia and Herzegovina. These bridges stand as enduring monumental structures shaped by a variety of influences. However, a comprehensive examination of monumental interventions requires a broader exploration of specific aspects. The thesis is intentionally framed with precision to allow for thorough investigation and expansion of each topic, encouraging further study, particularly in relation to challenges in architectural reconstruction.

As one of the world’s leading contemporary writers, Orhan Pamuk has a major influence on world literature owing to his work’s share of the global book market, as well as the scholarly attention he draws. It would not be an overstatement to claim that Pamuk is the most well-known and widely-read Turkish author of our century–maybe of all time, given that his books have been translated into nearly 60 languages and are always included in best-selling novel lists. In the meantime, academics around the globe have also paid attention to Pamuk’s novels because of their varied fine qualities.First and foremost, Orhan Pamuk’s fictional and non-fictional writings articulate the peculiar experience of living in a borderland between East and West, in Istanbul, where the Bosphorus separates the Asian continent from Europe, while the remnants of an Islamic civilization and aspiring Western lifestyle coexist to some degree. Pamuk’s novels thus pose a number of important questions about the cultural dichotomy and paradigm shift in Turkey on the periphery of Europe and Asia. These questions surrounding the interactions of opposite poles in the country are not only limited to political or sociological grounds, but also frame and fashion the literary interplay between the two sides of the cultural divide in Turkey and their cultural positioning against Europe. Like the bridge over the Bosphorus, which links not only the two continents but also the world-views, Pamuk combines the narrative techniques of postmodern fiction fostered in the West with themes and styles from Turkish and Eastern literary traditions. In this regard, he can be called The Bosphorus Incarnate, for he writes and acts as the strait itself, the singularity of which stems from this peculiar experience of lying between two vying civilizations and not belonging entirely to either of them. That is why his works are often seen as part of both world literature and Turkish literature, which raises new concerns about which literary canon Pamuk should be included in. This may be another explanation for the scholarly curiosity in Pamuk’s writing.Accordingly, there is a significant corpus about Orhan Pamuk and his novels, which have been written in Turkish, English and certainly in other languages from various perspectives. It would be unattainable to list all the MA and PhD theses, essays, monographs, biographies, etc. written about Pamuk in Turkish. If I only mention the titles of some of the English ones, I should start with Erdağ Göknar’s comprehensive interpretation, Orhan Pamuk, Secularism and Blasphemy: The Politics of the Turkish Novelpublished in 2013. This work, which is claimed to be the “first critical study of all Pamuk’s novels” by its author, who was a former English translator of Pamuk, not only deals with the works of Pamuk, but also correspondingly interprets some other works from prose to poetry that have an influential presence in Turkish literature. Göknar’s critical study is clearly useful, given that most of the criticisms of Pamuk’s writing do not take into account the role of the Turkish socio-political and literary background in his work, nor do they reflect his association with modern Turkish or classical Turkish/Islamic literature. Nevertheless, the allinclusive methodology of Göknar makes his research a bit confusing and dispersed.

Докторска дисертација ,,Хеуристика Речника технологије и југословенска криза 1979–1982. у контексту успона постмодерне културе” обухвата петогодишње мултидисциплинарно истраживање историјске и тренутне мултикултуралне рецепције Речника технологијеу контексту његовог хеуристичког потенцијала.Речник технологије објављен је 1981. као посебан тематски број часописа Видици. али је већ наредне године политички инкриминисан због идеолошког читања његове кодиране херменеутике технологије. Ово истраживање суочава нас са проблемом схватања интелектуалног склопа и разумевања духа времена у коме се Речник технологије појављује. Временски оквир у том смислу обухвата тренутак у коме је објављен, до сада врло оскудно истражен ужи период југословенске кризе (1979–1982), прве одзиве на садржину Речника,као и питање његовог антиципаторског потенцијала.Идеолошка осуда Речника технологијеје била толико јака да се протегла и на период после окончања изградње социјализма тако да је провео тридесет и три године у забораву све до 2014. када је организован први научни скуп посвећен дијахронијском сагледавању овог списа што га је поставило у жижу обновљеног теоријског и академског интересовања.Српска хуманистичка мисао о технологији обликовала се још у делу Доситеја Обрадовића, али се та традиција у време друге Југославије скоро потпуно потискује. Зборник Технологија објављен 1980. као теоријска припрема Речника технологије представља обнову овог тока и први зборник филозофије технологије у српској култури.Речник технологијеу томе има битно место јер мисли о технологији даје посебне теоријске и практичне одлике које се не могу наћи у списима тог времена. Он је исписан руком и илуминисан што одступа од продукције не само тог времена и парадоксално следи српски премодерни стваралачки канон бавећи се модерном мисли о технологији.Своје тумачење технолошке цивилизације Речник технологиједаје кроз хипертекстуалну структуру сто шездесет и две речничке одреднице и разумевање преко сто педесет аутора које наводи. Он даје самосвојну антрополошку перспективу да се есхатологија технологије у неким својим тачкама не разликује од теолошких образаца који у много чему понављају своје премодерне изворе.

This study analyzes historical facts from the end of the Ottoman Empire until nowadays and shows the consequences that geopolitical games had upon the Balkan Peninsula. Within this study firstly it is presented the history and principles of both classical and critical Geopolitics, including a detailed explanation of the geopolitical position of Balkans and the Chameria Region. Additionally, the whole historical prospectus of the Balkans in general and Chameria Question, in particular, has been explained according to classical geopolitical strategies. It is the first time that the Chameria Question is seen under the geopolitical perspective. The main query reveals the importance of this small land for both countries Albania and Greece as well as the direct interests that different actors such as Great Britain, the United States of America and Russia have for the region. To achieve this, sources from different languages such as Albanian, French, English, Turkish, Italian, Spanish and Portuguese have been used.In sequence, based on the hypothesis of this study, it is observed that these geopolitical strategies are present and continue to lie underneath an elusive peace even in this century. These strategies after the 1990s made possible the change of state borders thus changed once again the balance of powers in the region. Yet for Chameria there is still no official solution that would appease the situation and satisfy both countries.

У основи ове дисертације налазимо поетичко испитивање феномена сна, односно,његову улогу и значај у српској књижевности XX века, односно, у два књижевно-историјскаконцепта – у авангарди и постмодернизму. Као основу за ово дијахронијско испитивањеузета су три књижевно-поетички значајна романа – „Дневник о Чарнојевићу“ МилошаЦрњанског, „Хазарски речник“ Милорада Павића и „Опсада цркве Св. Спаса“ ГоранаПетровића. Разматрају се психоаналитичка тумачења сна од Фројда, преко Јунга до Лакана,која ћемо применити приликом испитивања текстуализоване матрице снова у наведенимроманима, као и утицај психоаналитичких теорија на поетичка начела авангарде ипостмодерне. Пратиће се дијахронијски значај, утицај и деловање сна са позиције маргинена свет јаве, на центар. У „Дневнику о Чарнјевићу“ сан је описан у само једној епизоди,фрагменту овог романа, али ће се он рефлектовати на читав роман, тај онирички фрагментпостаје оса овог романа, његов семантичко-поетички центар, да би у Павићевом иПетровићевом роману сан постао самосталан онтолошки свет паралелан свету јаве, којидеконструишући свет јаве ре(де)конструише постмодернистичку визију света.Анализирајући снове из наведених романа Јунговом методом откривамо сневачеве садржајенесвесног, било индивидуалног или колективног несвесног, те процес индивидуације ликоваових романа, као и индивидуациони пут хазарског и српског народа. Снови ће, почев одконституисања посебног наративног ентитета до сопственог онтолошког света, довести допроблематизовања идентитета јунака почев од подвајања идентитета Рајића/Чарнојевићапреко удвајања идентитета принцезе Атех, Хазара, парова сневача, до конструисањасопствених идентитета кроз туђе снове (ловци снова и демонске личности), што ће сеодразити и на структуру романа, која постаје нелинеарна, фрагментарна, расута,децентрирана. Композициони концепти ових романа, суматраистички концепт, концептпризме, ониричког романа-лексикона, концепт лавиринта, клепсидре, реинкарнације доводесе у везу са природом сна и начинима текстуализације и тумачења/читања сна. Испитаће сеи статус истинитости ониричког диксурса, однос ониричке и стварносне истине, као идвоструко кодирање истине u романескном дискурсу – преко ониричког света и света јаве.Онирички дискурс у Црњансковом роману носилац је ониричке, поетске истине која је у компензаторном односу према стварносној истини, док је у Павићевом и Петровићевомроману ониричка истина приближава Хајдегеровом поимању истине, дата је илишифровано, или у фрагментима, и откривајући се истовремено се и скрива чимезакључујемо да нам онирички дискурс ових романа не говори истину као такву, већ намговори о истини, о нашој могућности откривања нечега што се даје у својој скривености.Историјска истина се у постмодерним романима кодира преко света јаве, она је дата каоплуралитет истина оХазарима, односно, као апокрифна историја Срба. Говорећи о односусна и идеологије, онирички дискурс Црњансковог романа тумачиће се као поетичкаидеологија, док ће се у Петровићевом и Павићевом роману анализирати историјскоидеолошки слој романа као и однос ониричког и идеолошког. Онирички дискурс носи у себии елементе фантастике, те ће се анализирати фантастичке димензије простора и времена,фантастичне јединке, утицај фантастике на наратолошке промене у дискурсу романа - на„логику“ писања и читања романа, на „искључивање“ аутора, на фокализацију, на начинеприповедања. Поред ониричке фантастике, овај дискурс у себи садржи и елементерелигијске и демонолошке фантастике. Анализирајући утопијске елементе ониричкихсветова наведених романа долазимо до закључка да Суматра и „Хазарски речник“ каороман-држава представљају својеврсне ониричке утопије док онирички свет Петровићевогромана задржава само неке црте утопије. Након анализе ониричког дискурса као посебнедискурзивне равни у романескном дискурсу, као и њен однос са равни јаве, дошло се доутврђивања основних одлика, начела и правила поетике снова, која ће само отворити новемогућности за књижевна истраживања феномена сна.

U ovom radu bavimo se teorijskim, stilskim, komparativnim i hermeneutičkim istraživanjem vizuelnih elemementa u prozi srpskog postmodernizma i neoavangarde. Pod vizuelnim elementima podrazumevamo ovom prilikom: slike, ilustracije, karikature, embleme, kolaže i fotomontaže. Cilj istraživanja je upućivanje na specifičan odnos između teksta i slike u višemedijskoj postmodernoj i neoavangardnoj prozi: odnos koji nije mimetičan, kao što je to slučaj sa formom klasične slikovnice, već metaforički, alegorijski, simbolički, ironijski ili dekonstruktivni. Istraživanje je panoramsko i temelji se na korpusu književnih radova sledećih autora: Vladana Radovanovića, Save Damjanova, Vojislava Despotova i Milorada Pavića.U uvodnom delu rada preciznije obrazlažemo pojmove „vizuelnog elementa“, „proze“ (u neoavangardnom i postmodernom kontekstu), odnosno šta tačno podrazumevamo pod stilskim odrednicama „neoavangarda“ i „postmodernizam“. U kontekstu savremene eksperimentalne književnosti, tradicionalna genološka određenja poput „proze“ ili „poezije“ nisu dovoljna da obuhvate različite međužanrovske i višemedijske pojave poput grafotekstualne književnosti, te prozu i pseudoprozu definišemo kao književne tekstove izražene narativne strukture čiji odnos sa vizuelnim elementima nije isključivo samoreferentni. Slična problematika postoji i u slučaju termina „neoavangarda“ i „postmoderna“ usled raznolikosti tumačenja ovih stilskih formacija u relevantnoj literaturi. U ovom radu se stoga odlučujemo za zajedničku upotrebu ovih termina, upućujući time ne samo na već dokumentovane pojave prožimanja neoavangarde i postmoderne u srpskoj književnosti („Mlada srpska proza“), već i na njihovo zajedničko poreklo u eksperimentalnim postupcima starije manirističke književnosti (srednji vek, renesansa, barok). Govoreći o vizuelnim elementima u prozi, skrećemo pažnju na tendenciju književnog teksta da, pod uticajem vizuelnih elemenata u višemedijskom odnosu, poprima osobine ergodičke, odnosno nelinearno čitljive književnosti.Deo istraživanja posvećen stvaralaštvu Vladana Radovanovića počinje osvrtom na teorijsku strukturu njegovog manifesta-studije Vokovizuel. Pri interpretaciji ovog dela u ključu poetike avangardnog manifesta, izvlačimo zaključke da je Vokovizuel delo sa manifestnim odlikama koje se prepliću sa metodologijom naučno utemeljene, radikalno progresivne književne teorije. Značajna osobenost Vokovizuela je i metateorijski aspekt ovog dela, putem kojeg Radovanović ističe nedoslednosti u aktuelnom sistemu književne genološke klasifikacije. Takve su nedoslednosti jedan od glavnih uzroka, prema autoru, zašto višemedijskoj književnosti nije posvećena ozbiljnija pažnja u književnoteorijskim razmatranjima glavnog toka. Naučni postupak u Vokovizuelu pre svega je usmeren na definisanje tzv. „vokovizuelnog“, naročitog vida umetnosti u kojoj su tekstualni i vizuelni medijum podjednako zastupljeni. U radu se stoga bavimo ispitivanjem i preispitivanjem Radovanovićevih ideja o ovom predloženom teorijskom određenju, razmatrajući pritom da li se, prema Radovanovićevim teorijskim upustvima, „vokovizuelno“ može smatrati književnošću ili ne. U ovom delu rada pažnja je posvećena i ispitivanju Radovanovićevog specifičnog naučnog aparata, pojmovnika, metodologije, kao i njegovih shvatanja moderne i klasične umetničke estetike i semiotike. Naposletku komentarišemo i dopunjujemo Radovanovićev pregled višemedijske tradicije evropske književnosti od antičke do srednjevekovne književnosti.U drugom delu celine o stvaralaštvu Vladana Radovanovića bavimo se teorijskim i istorijskim određenjem njegovih najznačajnijih vokovizuelnih dela: grafičke poeme Pustolina i konceptualističkog projekta Poliedar. Modernističke uzore Pustoline pronalazimo u poznom stvaralaštvu Stefana Malarmea, odnosno u njegovoj eksperimentalnoj vizuelnoj poemi Bacanje kocke i nedovršenom ergodičkom projektu Knjiga. U vizuelnoj strukturi Pustoline pronalazimo elemente koji ovo delo povezuju sa ranijom tradicijom višemedijske književnosti (figuralnu poeziju i baroknu lavirintsku pesmu), kao i unikatno avangardističke postupke poput nelinearne sintaksičke tipografije, vizuelnog „kvarenja“ tekstualnog materijala, kao i osobenosti knjige-objekta (providan papir, papir sa otvorima, stranice koje se otvaraju kao svitak). U slučaju Poliedra, tumačili smo vizuelno-ergodičke osobine dela.Sledeći odeljak istraživanja posvećen je istraživanju emblema kao višemedijskog oblika u kojem tekst i slika zajednički oblikuju značenje. Nakon osvrta na ovakvu višemedijsku strukturu baroknog emblema, iznosimo pretpostavku da emblem poseduje poetičke osobenosti postmodernog otvorenog dela, imajući u vidu visok nivo aluzivnosti, metaforičnosti i različitih interpretacija koje pruža emblemski višemedijalni oblik. U književnosti srpske postmoderne i neoavangarde, strukturu emblema i emblemske knjige najviše je oponašao, ironizovao i rekontekstualizovao Sava Damjanov u svojim radovima „Index citatnosti“ (u okviru knjige Istorija kao apokrif) i Itika Jeropolitika@VUK. „Index citatnosti“ sadrži nekoliko desetina višemedijalnih struktura koje su zapravo postmoderna redakcija klasične forme baroknog emblema. Tumačeći poreklo, a potom i značenje vizuelnih elemenata prisutnih na tim post-emblemima, zapažamo da poseduju visok nivo citatnosti i upućivanja ka drugim književnim i umetničkim delima, kao i da mnogi od njih potiču iz evropske ezoterijske i alhemičarske tradicije, sa kojim je Damjanov i u ostalim svojim delima održavao kontakt. Itiku Jeropolitiku@VUK tumačimo kao hipertekstualni nastavak barokne emblemske zbirke Itika Jeropolitika. U bližem čitanju i vizuelnom tumačenju pojedinačnih emblema izvornog izdanja otkrivamo Damjanovljeve načine parodiranja, komentarisanja, dopisivanja, ironizovanja, dekonstruisanja i rekontekstualizovanja originalnih vizuelnih materijala u postmodernom i neoavangardnom ključu.

It is well documented that the attempts of various societies to modernize themselves lead not only to appropriations of modernity, but also to popular disillusionment: the loss of hope for quick positive changes or even realization that those changes were unnecessary. Using the case study of Gorbachev's perestroika, this thesis shows: The seeds of popular post-revolutionary frustration should be sought in pre-revolutionary discourses on democracy, market, liberalism, and other concepts of Western modernity that are produced outside local contexts and introduced through the channels of global communication and the interpretations of journalists, politicians, activists, and experts. Through such interpretations, the mythologizing of these concepts takes place: they transform into empty forms to be filled with new mythical signification. This thesis also suggests that such re-significations do not necessarily bring new stable and coherent meanings, as Barthes projected; often they combine irreconcilable and shifting fragments, more in accordance with the logic of postmodernism.

Циљ овог истраживања јесте представљање и проблематизовање тока модернизације и постмодернизације српске прозе, а посебно романа 20. века, из перспективе стваралачке рецепције књижевног дела Џејмса Џојса у поетикама српских писаца 20. столећа. У раду се прати присуство и стваралачка рецепција књижевног опуса Џејмса Џојса у српској књижевноуметничкој, књижевно- научној и књижевно-критичкој сфери од првих превода и пропратних текстова до стваралачке рецепције Џојса у имплицитним и експлицитним поетикама српских писаца (нарочито Растка Петровића, Владана Деснице, Данила Киша и Борислава Пекића).Основно питање које се овим истраживањем поставља јесте да ли примеримодерности српске прозе 20. века баштине извесне суштинске сродности садефиницијом процеса модернизације прозе у 20. веку, која је у теоријскимтекстовима српских, европских и светских проучавалаца књижевностипоткрепљена примерима из дела Џејмса Џојса, као својеврсном парадигмом. Уодносу на појаву, стваралачку актуализацију и критичку рецепцију књижевногдела Џејмса Џојса у српској литератури 20. века, хипотеза се дотиче и потребесрпских писаца за активним дијалогом са Џојсом, што нужно води у смерупромена српске прозе, од модернизације романа у опусу Растка Петровића допостмодерног приступа романескном ткиву код Данила Киша, који се ипретпостављају као кључне, прекретничке тачке у дијалогу српске књижевности идела Џејмса Џојса.Примарни корпус текстова који су предмет ових теоријских икомпаративних проучавања модернизације српске прозе 20. века сеже од првихпримера експлицитне и имплицитне стваралачке рецепције Џејмса Џојса урадовима Марка Ристића, романима и есејима Растка Петровића, текстовимаСтанислава Винавера, затим се прати кроз приповетке и романе Владана Деснице,романе, приповетке и есеје Данила Киша, романе Борислава Пекића, уз осврте на интертекстуалне референце у делу Милоша Црњанског, Рада Драинца, ИвеАндрића, Боре Ћосића, Милорада Павића, Драгана Великића и других.У контексту стваралачке рецепције књижевног опуса Џејмса Џојса у српскојлитератури 20. века, истраживање обухвата и анализе наведених текстова изкритичке и теоријске перспективе поетике модерног и постмодерног романа,принципа каталога, приређивања текста, колажа и монтаже, духа енциклопедије,пародије и ироније, језичке иновативности, дестабилизaције наративне инстанце,романа тока свести, присуства унутрашњег монолога и солилоквија,деконституисања форме, романа као експеримента, метанаративности,референцијалности и цитатности, наратива нових медија, проблема епифаније,статуса митског, типова уликсологије, (не)могућности решавања проблемапарализе, који је карактеристичан за модерни, урбани дискурс романа 20. века идр. Назначене анализе указују и на то како неке карактеристике Џојсове прозепостају неумитни стабилизатори модерних и постмодерних поетика светске,европске и српске књижевности 20. века.Очекивани резултат и закључак овог истраживања тиче се и потврде тезе опостојању за модернизацију књижевности важног и утицајног стваралачког,(ауто)поетичког дијалога српских прозаиста 20. века са књижевним делом ЏејмсаЏојса. Тим дијалогом се указује и на степен модерности и отворености заинтерактивно промишљање и стваралачку рецепцију Џојсовог дела у контекстусрпске књижевности, као могуће парадигме модернизације прозе 20. века, што,поткрепљено новим преводима Џејмса Џојса на српској књижевно-научној сцени,као и иновативним теоријским радовима о (пост)модернизацији романа,доприноси (по)нов(н)ој (ре)контекстуализацији српске књижевности у оквиримасветске.

Истраживање улоге витешког идеала у обликовању савременог српског и светског романа заснива се на хипотези о пресудном значају идеала витештва у (само)разумевању модернистичке поетике. Теоретичари XIX и XX века углавном су наглашавали пародијску компоненту модерног романа, што се најбоље види у тумачењу Сервантесове пародије витештва. У чињеници да Сервантес пародира управо витешке идеале развијеног и позног средњег века већина тумача није видела више од стицаја књижевноисторијских и друштвеноисторијских околности. Улога витештва на почетку модерног романа може се сагледати у сасвим другачијем светлу уколико у роману XX века препознамо присуство витешких идеала којима се Сервантес, само делимично, подсмевао. Модернистички роман се, према нашем мишљењу, користио елементима витешке епохе да би формулисао сопствени поглед на свет. Повратак модернистичког романа витешком идеалу не може се објаснити историјским контекстом вековима удаљене епохе средњег века. У дисертацији се, уместо тога, истражује дубља веза модернистичког, па и модерног романа са витешким идеалом, веза која до сада није била примећена у критици.Корпус дисертације биран је према критеријумима вредносне и поетичке репрезентативности, премда се истовремено надовезује на савремене методолошке покушаје превредновања канона европске и светске књижевности. Појам светског романа се у овој дисертацији само номинално разликује од појма српског романа. Поглавља дисертације редом су посвећена репрезентативним српским и светским романима XX века: Дневнику о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског, Проклетој авлији (1954) Иве Андрића, трилогији Породични циркус (1965–1972) Данила Киша, Уликсу (1922) Џејмса Џојса, Чаробном брегу(1924) Томаса Мана и Мајстору и Маргарити (1940, обј. 1966) Михаила Булгакова. Анализе појединачних романа Црњанског, Андрића, Киша, Џојса, Мана и Булгакова дају смернице за целовито разумевање односа поменутих аутора према идеалу витештва.У дисертацији смо истражили недовољно познат однос Црњанског, Андрића и Киша према наслеђу развијеног и позног средњег века. Препознали смо сличности између суматраизма Црњанског, крсташког и донкихотског витештва. Испитали смо природу Андрићевог односа према трубадурској поезији, стварним и фиктивним витешким редовима, од витезова Светог духа, преко витезова Светог Јована, до Киркегорових витезова туге и резигнације. Истакли смо Кишов однос према поетици витешког романа (или витешке романсе), поготово повести о Тристану и Изолди. У корпусу светског романа успоставили смо паралелу између Џојсовог Уликса и средњовековних романси, које су Одисеја преображавале у лутајућег витеза.